Nauka je o bolu mnogo naučila u poslednjih 50 godina, ali i dalje, te informacije su vrlo malo uticale na to kako se sam bol rešava. Ako imate neke bolove, ovo su informacije za vas. Kada završite sa čitanjem ovog teksta, znaćete mnogo više o mehanizmu bola, a vrlo je moguće da ćete zbog toga i bolje da se osećate, jer nauka potvrđuje da edukacija o bolu može da smanji tegobe.
Bol je mehanizam preživljavanja, sa ciljem da zaštiti telo
Bol se definiše kao neprijatan subjektivni osećaj čiji je cilj da motiviše da se nešto uradi, uglavnom da se zaštite delovi tela, za koje mozak misli (sa razlogom ili ne) da su povređeni. Ako osećate bol, to znači da mozak misli da je deo tela pod pretnjom i da je nešto potrebno da se uradi povodom toga. U tom smislu, mehanizam preživljavanja je od izuzetnog značaja.
Ljudi koji su rođeni bez osećaja za bol, ne žive dugo. Vaš nervni sistem je vrlo ozbiljan kada je u pitanju stvaranje bola i zato možete da očekujete, da kada telo misli da je deo tela oštećen, da će vam svakako dati jasnu nameru da se nešto uradi povodom toga.
Bol dolazi iz mozga, a ne iz tela
Ovo je osnovna promena koja se dogodila u nauci o bolu. Bol se stvara u mozgu, a ne samo da pasivno posmatra senzacije koje dolaze iz drugih delova tela.
Kada je deo tela oštećen, nervni završeci se aktiviraju i obrađuju ovu informaciju i šalju signale opasnosti ka mozgu. Ali nijedan bol se ne oseti sve dok mozak ne obradi te informacije i odluči da li će senzacija bola da pomogne, na bilo koji način. Na primer, da podstakne protektivno ponašanje da bi se dodatno smanjilo oštećenje i omogućilo mu što više vremena za oporavak.
Mozak obrađuje ogromnu količinu informacija, do konačne odluke, uključujući emocije, prethodna sećanja i buduće želje. Zato, bol nije precizna mera obima povređenog tkiva, to je signal koji podstiče na akciju. Kada profesionalni muzičar povredi ruku, njegov mozak će možda da preduzme drugačije mere, u odnosu ako profesionalni fudbaler zadobije istu povredu.
Fizička povreda nije jednaka bolu i obratno
Ako imate bolove, ne znači da ste povređeni. Čak i kada ste povređeni, ne mora da znači da ćete osećati bol.
Veoma dramatičan primer povrede tkiva bez bola, je kada vojnik bude ranjen na bojnom polju, ili surferu ajkula odgrize ruku. U tim situacijama, postoji velika šansa da povređeni ne oseća nikakav bol sve dok opasnost ne prođe.
Bol je mehanizam preživljavanja, a u slučajevima kada bol otežava preživljavanje, ne bi trebalo da se iznenadimo što se bol ne oseća. Iako većina nas nije imala iskustva sa ajkulama, najverovatnije ste iskusili modrice i čvoruge, ili padove u toku sportskih dešavanja, koje niste osetili sve dok se nisu završile. Mnoga istraživanja su pokazala da veliki procenat stanovništva ima bezbolna leđa, ramena, kolena, iako imaju značajna fizička oštećenja hrskavice, koje se vidi na magnetnoj rezonanci.
Sa druge strane, mnogo ljudi pati od bolova kada nema oštećenja tkiva. Alodinija je stanje kada čak i normalan stimulus kao lagani dodir kože, može da prouzrokuje izuzetno jak bol. Ovo je ekstreman primer nečega što može da se dogodi, ali na mnogo manjoj skali. Nervni sistem je osetljiv na potencijalne opasnosti i alarmira čak i kada nema prave opasnosti.
Mozak obično „misli“ da je telo u opasnosti, čak i kada nije
Najdramatičniji primer je fantomski bol, kada čovek oseća bol u delu tela koji je amputiran. Iako bolni ekstremitet godinama ne postoji i ne može da šalje signale u mozak, deo mozga ga oseća i može greškom da se aktivira stimulacijom susednih nervnih struktura.
Kada se ovo dogodi, osoba može da oseća izuzetno realan i bolan osećaj nedostajućeg ekstremiteta. Zapanjujuće, pri fantomskom bol ruke, pri terapiji sa kutijom sa ogledalom, mozak bude prevaren da je ruka zaista tu i zdrava. Ovo je izuzetan prikaz činjenice da pravi uzrok smanjenja bola u mozgu, a ne u telu.
Postoji mnogo drugih prilika kada mozak ne zna šta se dešava u telu i stvara bol u delovima koji nisu u opasnosti. Bilo kakav udaljeni bol, kada se bol oseti van mesta gde se nalazi uzrok problema.
Bol umnožava bol
Jedan nesrećan aspekt fiziologije bola je da što duže bol traje, lakše postaje da se bol oseti. Ovo je posledica osnovnih neuroloških procesa, koji se zove dugoročna potencijacija. To znači da što više mozak koristi određene nervne puteve, lakše postaje da ih ponovo aktivira.
To je kao utabavanje puta u snegu dok se skijate. Što se više puta spustite niz planinu, brže će se ići istom stazom. Ovo je isti proces koji se koristi kada stičemo nove veštine i navike. U kontekstu bola, to znači da što više puta osetimo određeni bol, biće ga lakše izazvati sledeći put.
Bol može aktivirati više stvari koje uopšte nisu povezane sa fizičkim oštećenjem
Postoji fraza, „kada neuroni zajedno rade, onda se zajedno i vežu.“ Najpoznatiji primer je Pavlovljev eksperiment, u kojem se pri ponavljanju zvonjave zvona koje je označavalo obrok, psima pojačavalo lučenje pljuvačke, čak i kada nije bilo hrane.
Na nervnom nivou, neuroni koji su „čuli“ zvono, povezali su se za neurone za lučenje pljuvačke, zato što su se duže vreme, zajedno aktivirali. Isto se može dogoditi i za bol. Recimo da svaki put kada idete na posao, upadnete u neku stresnu situaciju, kao što je sedenje ispred kompjutera ili dizanje kutija izaziva bol u leđima. Nakon nekog vremena, mozak će da poveže radno okruženje sa bolom, do te tačke da počnete da osećate bol čim dođete na posao, čak i samo pri samoj pomisli na posao. Nije ni čudno, što nezadovoljstvo poslom, može da bude ogroman predskazivač bola.
Takođe je dokazano da emotivna stanja kao što su bes, depresija ili anksioznost može da smanji toleranciju na bol. Iako je teško poverovati, istraživanja su pokazala jake dokaze da značajan deo hroničnog bola u leđima je uzrokovan više emotivnim i socijalnim faktorima, nego od samog oštećenja tkiva.
Možda ste primetili da kada se vratite na mesto na kojem dugo niste bili, vrlo brzo se vratite u stare obrasce govora, položaja tela i ponašanja, koje ste osećali i koristili kada ste bili tu. Bol može na isti način da se ponaša, aktivira ili smanji u određenim socijalnim događanjima, osećanjima ili mislima. Da li ste ikada primetili da bol nestaje kada odete na odmor i da se vraća pri povratku na posao?
Centralni nervni sistem može da utiče na senzitivnost bola
Postoje mnogobrojni mehanizmi kojima centralni nervni sistem može da povisi ili snizi senzitivnost tela. Najekstremniji primer desenzitizacije je u opasnim situacijama koje smo gore opisali, kada su bolni signali iz povređenog dela tela potpuno utišani pre nego što dođu do mozga.
U većini slučajeva povreda će da poveća nivo senzitizacije, pretpostavlja se da bi mozak mogao lakše da zaštiti deo tela koji je oštećen. Kada deo tela postane senzitizovan, možemo očekivati da se bol oseti ranije i jače, pa i neki manji stimulus može da dovede do bola.
Glavna stvar za našu priču jeste da CNS stalno prilagođava nivo bolnih signala u skladu sa mnogim faktorima. Iz bilo kojih razloga, izgleda da kod mnogih ljudi sa hroničnim bolom, obim bolnih signala se povećava i dugo traje. Ovo se zove centralna senzitizacija i verovatno utiče na mnoga bolna stanja. Ovo je još jedan primer kako hronični bol ne znači konstantnu ili hroničnu štetu našem telu.
Kada telo funkcioniše kako treba, oštećena tkiva se zaleče i obnove na najbolji način, u roku od nekoliko nedelja i meseci i onda bol nestane. Zašto onda bol postoji, ako je sve već zalečeno?
Kada bol dugo traje bez ikakvog pravog uzroka koji povređuje tkiva, onda je verovatno problem u obradi bolnih impulsa, a ne u telu. Ako imate hroničan bol, postoji šansa da u stvari i nemate oštećenje tkiva. Istraživanja su pokazala da je za većinu ljudi ovo dobra vest i dovodi do utešnih misli i smanjuje anksioznost i stres i opasnost da se bol pogorša.
Najbitnija stvar je da utvrdimo pravi uzrok bola, šta dovodi da se CNS oseća ugroženim i kako da smanjimo šansu da se to dogodi.